Ljubav iz mog ugla
Kada sam bila mala devojčica koja je gledala svet potpuno drugim očima nego sada, verovala sam u ljubav. Verovala sam u to da ljubav donosi sreću i radost u naše živote, i donosi je! Ali donosi i još nešto. Bol. Osećaj koji svako od nas mrzi i ne želi da oseti na sebi, baš kao i ja.
Bila sam mala devojčica, plave kovrdžave kose i svetlih zelenih očiju, koje bi svakog puta kada bi videla Mihaila, svoju simpatiju, zasijale kao najlepši biseri. On mi je danas najbolji drug. Imao je predivan osmeh. Tada smo još išli u predškolsko. Nije da mnogo od tada promenio. Naravno, sem što je izrastao u lepog momka ne toliko zrelog, ali sazrešće uskoro.
Sve je to bilo lepo. Ali onda sam ušla u pubertet. Zaljubila se u dečaka koji je 2 godine stariji od mene. Nikada nismo imali neki odnos, kao ni tada. Viđali smo se po školi i ako bi se slučajno negde sreli. No nebitno sada to. Na početku ste pročitali da sam verovala u ljubav i začudili se verovato zašto više ne. Ostala sam puno puta povređena od njegove strane. Nikada to nisam pokazivala, jer sam smatrala to svojim životom i nisam želela da zamar druge o tome. Prestala sam da pričam o njemu, postepeno i da razmišljam. Bilo je teško u početku, ne poričem to, ali živ se čovek na sve navikne. Moje drugarice su već tada, nalazile prve momke i doživljavalje prve poljupce. Sve su mi pričale. A onda su polako počele da raskidaju, ili one ili njihovi partneri. Plakale su dan - noć, a ja mrzim suze. Pomišljale na sve i svašta zbog njih. Patile, povređivale same sebe, gurale ljude od sebe, povlačile su se u sebe. Ali ja sam uvek bila tu za njih da ih saslšam i pomoglen im. I tako slušajući njih, shvatila sam da sve one imaju slične razloge i nisam želela da ja proživljavam tako nešto dok ne moram.
Počela sam oko sebe da gradim zid. Ne u smislu da niko ne može da mi priđe i razgovara sa mnom. Gradila sam emotivni zid oko sebe. Nisam dozvoljalala da mi se iko od dečaka udvara i priča bajke, i ako bi se to ponekad desilo, ostajala sam ravnodušna. Davali su mi komplimente kako sam lepa kao boginja, kako imam lepu kosu, oči, osmeh... Prijalo mi je to, priznajem, ali nisam dopuštala sebi da nasednem na to. I tako vremenom, napravila sam zid do kraja. I sada već svi sa kojima se družim znaju da ja nisam ljubavni tip, da ne želim dečka i da ne nasedam na lepe reči. Ako mi daju komplimet, zahvaliću se i uputiti osmeh. Naravno da želim da se jednog dana zaljubim, nađem muškarca za sebe i osnujem porodicu, ali prvo želim da završim što bolju školu sa što boljim uspehom. Ne želim da ostarim sama, to znam, ali čekaće me ljubav za desetak godina. Neće ona nikuda pobeći.
5 comments
Odličan post,jako zanimljiv ,bas lepo pises!
ReplyDeleteAko želiš uclani se na moj blog i ja cu na tvoj ♥☻
http://smizlica11.blogspot.com/
Hvala ♥
DeleteSvaka cast!♥ Ja ne znam sta bih drugo rekla, stvarno, svaka ti cast na ovom postu!♥♥
ReplyDeleteHvala ti puno! ♥
DeletePre pre lepo ! Tako je fantasticno docaran pogled na ljubav iz tvoje perspektive. Zasto,kako i zbog cega. Sve si savrseno opisala a sa slikama samo dodala jos malo magije svom postu. Slazem se sa svim sto si ovde napisala i skidam kapu za ovaj tekst ! :)
ReplyDelete